Area51

Pratim par foruma i zajednica koje se uglavnom bave softverom kao biznisom i biznisom generalno. Među raznim diskusijama koje na njima vode često se jave ljudi sa problemima uzrokovanim nepotpisivanjem ugovora:

Nekada davno sam sa bratom krenuo u posao i on im je obećao četvrtinu firme. To nikada nije stavljeno na papir jer, pobogu, brat je u pitanju. 12 godina kasnije firma vredi desetke miliona, ali ne postoji način da dođem do svog dela jer me brat kulira. Kada god krenem sa tom pričom, on nađe način da skrene temu ili prekine razgovor…

ili:

Imao sam brutalnu ideju, ali, pošto sam prevashodno tehničar, a ne prodavac, trebao mi je neko ko će umeti to da proda. Sklopi sam dogovor sa firmom koja nije direktno na tom tržištu, ali već ima iskustva na sličnom. Ja ću prodavati preko njih i dobijati procenat. Sada, kada se cela priča uhodala i postala profitabilna niko neće da me pogleda. Svi me izbegavaju, a pošto ništa nije potpisano ne postoji pravni način da dođem do svog dela.

i tako dalje i tako dalje.

U zadnjih par meseci koliko sam aktivan u tim zajednicama stvarno sam pročitao svakakve horor priče. Zato, kada je posao u pitanju, treba se držati starog dobrog papira.

Usmeni dogovor je OK za manje stvari i sa bliskim prijateljima, ali krupnije projekte i stvari vezane za vlasništvo nipošto ne smete prepustiti rečima. Crno na belo, potpisano, pečatirano i overeno u sudu - to je jedino što radi posao i štiti sve strane u slučaju bilo kakvog spora.

Sa druge strane, čuo sam primere da postoje određene biznis kulture gde se prve stvari namerno rade bez ugovora kako bi se videlo koliko su saradnja i igrači ozbiljni. Ovo je neko pomenuo u usputnom razgovoru i ne znam koliko je istina. Deluje mi OK za male, test projekte i “opipavanje”, ali za bilo šta ozbiljnije ugovor je jedino što pije vodu.

Pre neko veče smo bili do Beograda da se vidimo sa drugarima i pogledamo The Dark Knight. Utisak koji sam imao kada smo izašli iz sale je da je film dobar, ali to je bilo to - bez superlativa. Međutim, kako vreme prolazi i kako razmišljam o detaljima iz filma sve više i više mi se sviđa; toliko da ću ići još jednom da ga pogledam.

Džoker je uznemiravajuće lud. Ne lud kao bolestan, već lud u načinima na koje govori ono što želi da kaže. U ponekim momentima su njegovi postupci toliko smešni da se ceo bioskop valjao, ali u pozadini je uvek bilo destruktivno ludilo. Uz scene “Here’s my card” i “Give me a minute” idu i scene gde objašnjava kako je dobio glazgovski osmeh, njegovi “socijalni” eksperimenti, priča o ljudima i njihovoj sebičnosti, o tome kako i zašto je tu gde je i radi to što radi itd. Totalni freak.

Neću više da kvarim, pogledajte film. Tona akcije, komičnih scena i jedan jako, jako sjeban lik.

Jedna je posebna:

Primetio sam da u razvoju prve verzije aplikacije imaju tri osnovne faze u pogledu toga kako cela stvar izgleda:

1. Postavljanje skela - ovo je početna faza kada se spremi framework, rasporede osnovni moduli, podesi autentifikacija, upload i slične ostale stvari koje će aplikacija koristi. Ukoliko ste uhodani sa platformom na kojoj radite ovo ide jako brzo - maksimalno par dana.
2. Ružno pače - u ovoj fazi polako gradite funkcionalnost aplikacije, ali stvari ne izgledaju i ne rade baš najbolje. Rupe u funkcionalnosti su na sve strane, ono što radi obično zahteva još dosta vremena da dođe na očekivani nivo, interfejs nije još uvek lepo “seo” itd.
3. Peglanje - početak ove faze se preklapa sa krajem prethodne, a zvanično počinje onog trenutka kada kažete da je dosta dodavanja novih stvari i da treba da se fokusirate na pegalanje onog što je tu. Ovo ne bi bio loš trenutak da uvučete neke beta testere u priču. Ljudi koji su sveži sa aplikacijom će sigurno primetiti gomilu stvari koje su vama, kao nekom ko ne skida pogled sa nje već dosta vremena, promakle.

Na kraju ovog puta je jedna sporija faza, gde može malo da se odahne i napune baterije. Već sam je pominjao u ovom tekstu. Posle ide gomila bugova koje će ljudi pronaći kada počnu da koriste softver. Pa nove verzije koje krpe te bugove, dodaju nove funkcije (i nove bugove) i tako u krugu…

Pored finansijske dobiti (ili neke druge ako ne ciljate na zaradu), nagrada je i to da ste stvorili nešto novo iz ničega. Neki uživaju u tome, neki ne, ali tu je u svakom slučaju.

Nešto o čemu razmišljam u skorije vreme je kako povući alate u pozadinu i omogućiti ljudima da ih koriste, a da ne moraju da imaju stalan kontakt sa njima i kada taj pristup ima smisla.

Primer jedne tehnologije koja se vodi tom logikom je Time Machine - backup softver koji dolazi uz novi Mac OS. Ne zahteva puno od vas - ako primeti slobodan hard disk ili particiju pitaće da li može da ga koristi. Recite Yes i to je to - od tog trenutka nadalje Time Machine će početi da pravi backupe i prestati da vas smara sa pitanjima.

“Nevidiljivost” ovog alata se ogleda u tome što se od vas ne očekuje ništa da bi on radio. Nastavljate da koristite računar kao i ranije, a Time Machine stoji u pozadini i radi svoje bez da vas cima ili da vi morate nešto da mu kažete. Kada vam zatreba fajl iz backupa on je na par klikova, ali do tad alat kao da ne postoji.

Softver za kolaboraciju i upravljanje projektima treba da radi na sličan način. Sama aplikacija je bitna menadžerima i ljudima koji upravljaju projektima, ali bi trebala da bude potpuno transparentna ostalim korisnicima. Oni bi trebali da mogu da je koriste bez potrebe da uče novu aplikaciju, novi interfejs, novi workflow. Idealno rešenje bi bilo kada bi sistem za upravljanje projektima i kolaboraciju bio sličan Time Machineu - vredan trudbenik koji radi u pozadini, integriše se sa ostalim aplikaciji i radi potpuno samostalno, a isplivava samo kada stvarno treba - da se izvuče neki izveštaj ili vidi kako stojimo i šta dalje.